Σερβική Εκκλησία: Η θέση μας για τις μεταμοσχεύσεις είναι γνωστή από το 2004

Σε αντιδράσεις που εκδηλώθηκαν σε σερβικά μέσα ενημέρωσης για τη στάση της Εκκλησίας ως προς τη μεταμόσχευση οργάνων απάντησε με ανακοίνωσή του το Σερβικό Πατριαρχείο.

Η ανακοίνωση αναφέρει αρχικά για την λάσπη που δέχεται ανά διαστήματα η Εκκλησία για διάφορα “ανύπαρκτα ζητήματα και προβλήματα” από τους κατηγόρους της. “Άλλοι το κάνουν από άγνοια, άλλοι από ιδεολογική τύφλωση ή παθολογικό μίσος, άλλοι για να καλύψουν τα δικά τους λάθη” αναφέρει η ανακοίνωση. Ωστόσο όπως τονίζεται “τους πιστούς της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας δεν τους αγγίζουν σχεδόν καθόλου αυτά τα ψέματα των μέσων ενημέρωσης“.

Μέσα σε αυτό το πλαίσιο η τελευταία επίθεση που δέχτηκε η Ορθόδοξη Εκκλησία της Σερβίας αφορά “στην υποτιθέμενη απροθυμία της Εκκλησίας να υποστηρίξει την εκστρατεία του Υπουργείου Υγείας Produži život“, που αφορά στη μεταμόσχευση οργάνων. Η Εκκλησία αντιδρά αρχικά λέγοντας ότι ο Μακαριώτατος Πατριάρχης Σερβίας κ.κ. Πορφύριος είναι σταθερά εθελοντής αιμοδότης “και με πρωτοβουλία του, όλα τα πνευματικά κέντρα του Βελιγραδίου, όποτε χρειαστεί, είναι διαθέσιμα στο Ινστιτούτο Μεταγγίσεων, για το οποίο η Εκκλησία ενημερώνει τακτικά τους πιστούς“.

Για το ζήτημα συγκεκριμένα της δωρεάς οργάνων σημειώνεται ότι “είναι γνωστό πως κάποιοι Σέρβοι επίσκοποι κληροδότησαν τα όργανά τους και δεν το έκρυψαν από το κοινό. Βεβαίως, πολλοί ιερείς που δεν μίλησαν δημόσια γι’ αυτό, ενήργησαν με τον ίδιο τρόπο“. Στην ανακοίνωση εκφράζεται ότι δεν ζητήθηκε από την Εκκλησία της Σερβίας η θέση της για το εν λόγω ζήτημα, η οποία είναι ειλημμένη από την Ιερά Σύνοδο ήδη από το 2004. Η θέση της Εκκλησίας είναι όπως τονίζεται βασισμένη στη διδασκαλία του Χριστού και την Αγία γραφή και είναι σύμφωνη με την μεταμόσχευση οργάνων υπό τις ακόλουθες δύο προϋποθέσεις: α) “ότι ο δότης κληροδότησε οικειοθελώς τα όργανά του” και β) “ότι η οικογένεια του δωρητή έδωσε τη συγκατάθεσή της μετά θάνατον“.

Τονίζεται ακόμη ότι τα παραπάνω ισχύουν υπό την προϋπόθεση ότι “ο θάνατος του δότη διαπιστώθηκε από ειδική ιατρική επιτροπή σύμφωνα με την ιατρική δεοντολογία“. Σε ότι αφορά τους ζωντανούς δότες, η Εκκλησία “βεβαιώνει τη μεταμόσχευση οργάνων ζωντανών προσώπων εφόσον δεν κινδυνεύει η ζωή του δότη“.

“Η Εκκλησία μας, από αυτή την άποψη, είχε πάντα, έχει τώρα και θα έχει στο μέλλον μια ανοιχτή και εξαιρετικά ευνοϊκή θέση στο θέμα της μεταμόσχευσης οργάνων” σημειώνει η ανακοίνωση. Η Εκκλησία “έχει μια στάση, όχι από χθες, αλλά, εδώ και δύο χιλιάδες χρόνια“, ενώ αναφέρει αιχμηρά ότι “ο υπαινιγμός πως οι «διαπραγματεύσεις» μαζί της είναι «δύσκολες», αφού δεν έχουν καν ξεκινήσει, είναι εντελώς άσκοπος“.

Η ανακοίνωση κλείνει τονίζοντας ότι η πόρτα της Εκκλησίας παραμένει πάντα ανοιχτή και όποιος θέλει δεν έχει παρά να την διαβεί.

orthodoxianewsagency.gr

Реч о трансплантацији органа и појединим инсинуацијама

И мање заинтересовани посматрач би приметио низ узастопних снажних медијских кампања којима, по непостојећим питањима и проблемима, одређени кругови са различитих страна политичког спектра, настоје да Српску Православну Цркву означе као дежурног кривца.  Поједини то раде из незнања, други због идеолошке заслепљености или патолошке мржње, трећи да би колико-толико покрили сопствене грешке или чак огрешења, а има и оних којима је, заправо, место у „магарећој клупи”, који Цркву оптужују унапред, авансно и превентивно, због проблема које они сами тек планирају да створе.

Вернике Српске Православне Цркве те кампање медијских лажи и спинова готово да не дотичу. Њима је јасно, на пример, да епископ који годишње пређе више хиљада километара, мора да има на распологању аутомобил, притом не у његовој личној својини већ у својини Цркве. Ниједном  верујућем човеку не пада на памет да се Црква, која је једина са народом остала на Косову и Метохији, одриче заветне српске земље или да намерава, чак да хита (!) да до предстојећег Васкрса пређе на „нови”  (григоријански, „папски”) календар. Мајстори политичких спинова и медијских лажи не креирају их да би „завртели памет” верницима него простодушном народу који се још увек буди и освешћује после деценијâ комунистичког тоталитаризма и државног атеизма.

Најновији отровни спин, посејан буквално по свим важним медијима, односи се на наводну неспремност Цркве да подржи кампању Министарства здравља Продужи живот, односно да се „чека” став Цркве о програму завештавања и трансплантације органâ. Притом нико не истиче еклатантан пример који, по овом питању, јавно и пред камерама даје лично Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Он је, наиме, сваке године, најмање два пута годишње, добровољни давалац крви, а на његову иницијативу сви парохијски домови у Београду, када год је потребно, на располагању су Заводу за трансфузију, о чему Црква редовно обавештава верне, али и све друге. Позната је чињеница да су и поједини српски архијереји завештали своје органе и да то нису скривали од јавности. Наравно да су тако поступили и многи свештеници који о томе нису говорили јавно. Напослетку, нико у држави надлежан није од Цркве званично ни затражио званичан став, акамоли да су о томе вођени „тешки преговори”, како неки пишу.  Као и о многим важним животним питањима која су се пред верујући народ (читај: Цркву) поставила током последњих деценија, Црква је, односно њен Свети Архијерејски Сабор, још 2004. године донела став, заснован на Христовом учењу и, следствено, на Светом Писму и на двомиленијумском искуству (Светом Предању), којим се она саглашава са трансплантацијом органâ уколико су испуњени следећи услови:

– да је донатор добровољно завештао своје органе и

– да је донаторова породица посмртно дала своју сагласност.

Ово све важи с тим да је смрт донатора утврђена од стране стручне лекарске комисије у складу са медицинском етиком. Свети Архијерејски Сабор афирмише и трансплантацију органа живих особа уколико се тиме не угрожава живот даваоца („донора”).

У доба нарастајућих социјалних разлика, а уз то имајући у виду ужасавајућа искуства протеклих ратова, од којих је једна од најстрашнијих такозвана Жута кућа у суседној Албанији, наша Црква ће увек и беспоговорно наглашавати да је одлука о трансплантацији органâ, без обзира на то да ли је „донор” мртав или жив, питање којим може да се бави само беспрекорно морално медицинско особље, а не оно морално индиферентно или, још горе, корумпирано.

Наша Црква, с тим у вези, увек је имала, сада има, и убудуће ће имати, отворен и крајње добронамеран став по питању трансплантације органâ, тако да ником не треба утисак да она „треба” или „мора” да се определи или за ставове актуелних политичких структура или против њих. Она има став, не од јуче, већ, ево, две хиљаде година. Инсинуација да „преговори” са њом „тешко иду”, мал’те не нису ни почели, потпуно је беспредметна. Њен једини резултат је тај да су познати медији, иначе вазда непријатељски настројени према Цркви и Српству, устали у њену заштиту и позвали се на њене досадашње ставове и релевантне текстове, од којих неке поново објављујемо уз овај коментар, подсећања ради.

Отворена врата добре воље, разумевања и љубави, уз верност незастаривим начелима и мерилима Православља, свиђала се она или не свиђала актуелним носиоцима друштвене одговорности и државно–политичке надлежности, не треба разбијати тенком, већ, просто-напросто, ушетати кроз њих.

Неке досадашње одлуке и текстови о проблемима биоетике и трансплантације:

Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве АС37/зап57 од 15/2. маја 2004. године (jpg)

Митрополит бачки Иринеј: Укратко о трансплантацији (pdf)

Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве – Проблеми биоетике (pdf)

Информативна служба
Српске Православне Цркве